skoro da je bezbolno
kao samoća
kao miris plave tek oprane kose
slučajno uhvaćen u prolazu
vodeni cvetovi umiru
sve dok jedan
ne doživi jutro
a onda nestanu
pričaću ti jednom
o vencima sasušenog cveća
koje smo ostavljali
na svaku brezu
izgubljenu u magli
na blatnjavom drumu negde u selima
o devojci čije ruke drhte na kiši
sedam dugih godina
tražio sam sestru
i našao je jednog popodneva
iza prvog reda knjiga
o biljkama
glas joj je bio metalan
gutala je žetone
i džointe
s čokoladom
nikada se nismo upoznali
spavala je u ljusci kestena
i govorila da su razgovori
samo dugi oproštaji
znala je često da uđe u moju sobu
i dodiruje mi kosu dok se
ne pretvori u prah
u ruke koje drhte
na kiši
